Марама, инв.бр.881, Остојићево, 1896.година. / Свилени дамаст ткан у комбинацији рипс преплетаја и петожичног атлас преплетаја. Златовез, шљокице, позамантеријска трака и тордирана жица пришивени су памучним и свиленим концем. Дужина 77,5 цм, ширина
Оглавља, су део народне ношње које жена носи на глави. Под тим се подразумева начин чешљања, различити украси који се стављају у косу, умеци, подметачи за обликовање косе као и горња покривала за главу: капа или парче тканине – марама. У почетку су се правила од животињске коже, касније од других материјала. Ова врло стара појава, о којој постоје записи још на глиненим плочицама из времена Месопотамије, временом је постала нераздвојни део традицијског одевања. Она су, у свечаним приликама, представљала и најизраженији елемент који је носио своја специфична значења, препознатљива само члановима заједнице. У различитим временима, оглавље је имало различити облик и форму, показивала су сваку промену у животу жене, од најранијег доба до старости. Свако оглавље говорило је о етничкој и регионалној припадности, о старости, брачном стању онога који га носи, односно статусу породице.
Мараме су, као ниједан други одевни предмет, биле обележје женског пола. Сама реч, као и предмет персијског су порекла, а као атрибут жене марама је, у различитим облицима, одомаћена у готово свим европским културама. Мараме јужног панононског подручја регионално се разликују по величини, стилизацији формалних елеманата, украшавању ивица и називу, а зависно од краја, марама је на глави обликована на различите начине. Она је жену у српском традиционалном друштву пратила од удаје до краја живота.
Према правилима патријархалног словенског друштва, удате жене нису смеле јавно да се појављују гологлаве. Мараме су се носиле приликом сваког јавног појављивања у различитим ситуацијама: радним, свечаним, веселим и тужним, а много су говориле и о томе да ли је жена у браку или удовица, а уз то по бојама и мустрама могло се препознати и из којег је села или подручја, те да ли је жена богата или сиромашна.
Мараме су најчешће настајале у кући, радиле су их талентоване жене, за себе или по наруџбини. Рад на марами трајао је од осам до десет дана. Према количини веза могло се судити о богатству породице. Традиција веза златним нитима код Срба потиче из средњовековног уметничког црквеног веза. Уз фрескосликарство и писане минијатуре, златовез се сматра једним од три најзначајније тековине средњовековне српске културе. После литургијских и властелинских одора украшених златовезом, он је прешао и у куће обичних људи, који су га у 19. веку користили као знак престижа. Злато за вез могло је да се набави у сеоским и градским продавницама, а продавали су га путујући трговци ситном робом који су стизали и до најудаљенијих села.
Године 2021., захваљујући средствима Покрајнског секретаријата за културу , информисање и односе са верским заједницама, марама инв.881 из збирке текстила – одевање конзервирана је, чиме су укоњена механичка оштећења, очишћене златне нити и тиме враћена првобитна лепота и раскош.
