Изложба „Време када су ДИРИГЕНТИ били РОК звезде“ је мултимедијална изложба на којој ће посетиоцима бити представљено преко двадесет најзанчајнијих диригента свих времена по избору аутора, поред тога биће изложени омоти плоча на којима су диригенти затим просторна поставка собе за слушање музике као и уређеји који су омогућили улазак музике у готово сваки дом (појачала, декови, тракши, грамофони и сл). Посетиоци ће моћи да гледају рад диригената на пробама као и да гледају неке од њихових концерата на два тв панела.

Изложба ће бити отворена 18. 9. у 19 часова, а за посетиоце ће бити отворена током септембра и октобра.

Далеко од тога да је диригент само техничко лице које служи да усагласи све музичаре и њихово виђење дела које изводе, диригент је много више од тога, оркестар је заправо само његов инструмент, као што је пијанисти, на пример, клавир. Диригент кроз оркестар спроводи своју замисао и виђење једног музичког комада, данас би то у једном скученом термину назвали аранжманом, али то његово виђење је много више и од онога што је аранжман, оно залази у поље метафизике и дубоко промишљеним односом са самим композитором. Диригент много, неупоредиво више, надопуњује композиторово виђење дела од било ког појединачног члана оркестра. Његов посао је да господари оркестром, нема ту и не треба да буде никакве демократије и заједништва, на који начин ће то спровести ,зависи од његовог карактера и стила. Неки су били врло ауторитативни, неки благи, али сваки диригент који држи до себе на крају ће спровести свој наум и неће се надгорњавати са појединим члановима оркестра. На крају, ми немамо појма ко је био поименце члан Берлинске филхармоније 1966, када су први пут за Дојчеграмофон снимали свих девет Бетовенових симфонија, али знамо да им је диригент био Херберт фон Карајан. Карајан је тај подвиг поновио још два пута. Диригенти, у данашњем смислу те речи, настају крајем XИX века, а њихова позиција и улога, како у оркестру, тако и у друштву бива уобличена средином XX века. Најзаслужнији за настанак професије „диригент“ су композитори Рихард Вагнер и Хектор Берлиоз, они су, такође, били и диригенти и аутори првих есеја о дириговању.

Берлиоз се сматра првим диригентом виртуозом. Вагнер је обликовао диригентску улоге као човека који намеће своју интерпретацију дела у изведби, а не као особа која само обезбеђује да се композиција свира усклађено и како је компонована. Оно што је у структурном смислу одредило улогу диригента је темпо. Темпо је у музици једна флуидна ствар која није дефинисана, трајање зависи искључиво од извођача и његовог личног доживљаја и то је онај мали али моћни простор где извођач, па и диригент може да утиче на изглед једног музичког дела. Тако имате примере да једна симфонија код једног диригента траје и до 15 мин дуже од извођења другог диригента. Тај осећај за трајање налази се у глави диригента и не може се научити, или га имате или га немате. То трајање није само пуки проток времена, већ нешто што итекако утиче на суштину дела, на његову прцепцију код публике али и на квалитет сваког појединачног извођења партитуре у оркестру. Оно што је такође улога диригента је да из сваког појединачног музичара у оркестру извуче оно најбоље. Начин на који неко изговара стихове у многоме опредељује и квалитет саме песме и то је најбољи пример за ово о чему говоримо. Интерпретација је, дакле, саставни део самог дела, не можете одвојити једно од другог и поставити јасну границу докле се простире једно, а одакле почиње друго. Дело без интерпретације је мртво беживотно за све осим за самог ствараоца, који ту интерпретацију има у глави, да би то дело пренео и другима потребна је да га интерпретација оживи и ту онда на сцену ступа, између осталих, диригент.

Добар део XX века припао је диригентима, када је музика у питању. Из данашње песпективе, готовоје незамисливо да о диригентима говоримо као о звездама, али они то јесу били пре свега у трћој, четвртој и петој деценији прошлог века. Њихова улога у друштву увелико је превазилазила музику. Пример за то је и централна фигура наше изложбе, маестро Фуртвенглер, његов однос према Хитлеру и Трећем рајху је био најаутентичнији, останак у Немачкој под нацизмом је скупо коштао Фуртвенглера и за време, а и након рата, до те мере да чињенице тек деценијама касније излазе на видело. Када су га питали зашто је остао у Немачкој током нацизма он је одговорио:“да спасем немачку културу колико сам то могао и не препусти је скрнављењу нациста“, Ово је уједно и наш одговор на питање зашто правимо ову изложбу, само што није у питању Немачка.